Kako otvoris oci vec znas da ceka te borba, kao kroz resetke kroz prozor gledas: Daleko je sloboda.
I ako si odan i boris se na strani dobra cim izadjes na ulicu osetis gorcinu zivota.
Narod trpi, dok smradovi se bogate, ja ne mogu da cutim ne dozvoljavam da me poraze, kamen pada sa srca kao na papir suza, jedini ventil moja zika esencija Beogradskog bluza.
Da li osecas patnju provucenu kroz svaki stih, da li osecas bol koji k'o motiv koristim?
Nakon prepreka svih, puteva trnovitih, rane su zarasle dobro nece se ponoviti.
Svetlost ugled'o sam jasno i ka njoj se krecem pokrecem lavinu emocija u potrazi srece, prepusten sebi, vodjen instiktima u surovom svetu gde jaci slabijeg jede cim ovaj napravi gresku.
Svi znate kako je tesko kada prazno je, zato moje ljudstvo, moj sindikat, moja snaga je sloboda moga naroda tako daleko je al' ne gubim nadu dok god se istina provlaci kroz redove.
Kao da sam ceo zivot sanjao, a sad se budim ovo je moja zemlja, ovo nisu moji ljudi.
Kazu: Ovde nemas sta da trazis, bolje miran budi jer ovde kadija te tuzi ovde kadija ti sudi.
Gledam skrnavljena groblja, ne postuju ni mrtve, gledam spaljene kuce, gledam spaljene crkve.
Kazu: Gledaj nasu snagu mi smo nepobedivi.
Pitam: Znate li za Boga?
Kazu: Sila Boga ne moli.
Pazite, na ovom polju koplja su se lomila i pravoslavlje u Srba vera nesalomiva, jer to je zemlja hranila, to je majka rodila, to je snaga branila, to je vera vodila.
Niko ne moze da zna
sta to sapuce vetar,
niko ne moze da zna
sta nosi grom iz vedra neba,
nevreme se sprema
iznad geta pada zvezda,
moja zelja, moja zebnja
je nocas ova zemlja.
prolazi mojih ljudi i dalje puni su zatvori na drevnoj zemlji uzurpatori, tudja ruka nam red zavodi, znakovi djavolji, transporter na barikadi nas nagoni da se drzimo po strani bez naglih pokreta, a kamoli.
Da ih imamo na kameri kako seluce po nasoj bastini dosli su iz picke materine da ucinee nesto na nasoj nemastini, a ko ce da nas zastiti moji ljudi i daje nisu slobodni.
Taj osecaj da su bez pomoci, k'o nocna mora progoni.
I politicari sto su dosli sve su dusmanima prodali a ovde se po skupstini sire kako su Bog zna kako pomogli.
Beograd ne zna za patnje onih retkih sto su ostali, zar smo u trci za boljim zivotom, preko noci hladni postali?
Zvone zvona u panici, pada bomba na manastir, Srbi ne dajte pohlepi da nas u nasoj muci zavadi.
Mozda mi jesmo dinosaurusi, ona vrsta koja odlazi i zivimo u nasim snovima gde niko ne moze da nas porazi i nema te floskule koja bi mogla bol da izrazi, ja opet dole silazim ako treba krv ce pricati.
Niko ne moze da zna
sta to sapuce vetar,
niko ne moze da zna
sta nosi grom iz vedra neba,
nevreme se sprema
iznad geta pada zvezda,
moja zelja, moja zebnja
je nocas ova zemlja.
Izmedju bunkera i snajpera sloboda je zatvor, pored transportera u parku zivot je napor.
Pratim pokrete tudjina ovo je zrtvama sudjenje nama potrebno budjenje jer lazi dosta je i mucenja.
Iza Ibra k'o linije nasih pune su celije ovde ujedinjene deluju sve djavolje legije, pa moje u bloku znam po suzi u oku a koji to mogu stoje uprkos bolu.
Arnautske kobre u hodu nas ujedaju za nogu, a otrov u krvi glasno poziva na borbu jer zelja da otmu sve ono sto je najdraze tera mi gorku pljuvacku u usta.
K'o kad stranci me uhapse na mene kerove puste, da me zaplase vezanog dok drze me besanog.
Ali ja ne znam za slom, mene samo razdraze jer Srbi ovo je nase!
Vicem dok trpim bolove strasne, dok mi cupaju iz ruku moju zemlju moju muku.
Krvlju natopljen busen svet hoce da mi uzme i da unisti mi uspeh, kosti mojih predaka, mosti mojih svetaca, da dozvolim ja ne dam vam, jer svima nam zbog sinova nedozvoljena predaja.
Vas ponovni dolazak na mostu cekam, sad Alban no passaran sa Srbima il' sam.
Niko ne moze da zna
sta to sapuce vetar,
niko ne moze da zna
sta nosi grom iz vedra neba,
nevreme se sprema
iznad geta pada zvezda,
moja zelja, moja zebnja
je nocas ova zemlja.
I ako si odan i boris se na strani dobra cim izadjes na ulicu osetis gorcinu zivota.
Narod trpi, dok smradovi se bogate, ja ne mogu da cutim ne dozvoljavam da me poraze, kamen pada sa srca kao na papir suza, jedini ventil moja zika esencija Beogradskog bluza.
Da li osecas patnju provucenu kroz svaki stih, da li osecas bol koji k'o motiv koristim?
Nakon prepreka svih, puteva trnovitih, rane su zarasle dobro nece se ponoviti.
Svetlost ugled'o sam jasno i ka njoj se krecem pokrecem lavinu emocija u potrazi srece, prepusten sebi, vodjen instiktima u surovom svetu gde jaci slabijeg jede cim ovaj napravi gresku.
Svi znate kako je tesko kada prazno je, zato moje ljudstvo, moj sindikat, moja snaga je sloboda moga naroda tako daleko je al' ne gubim nadu dok god se istina provlaci kroz redove.
Kao da sam ceo zivot sanjao, a sad se budim ovo je moja zemlja, ovo nisu moji ljudi.
Kazu: Ovde nemas sta da trazis, bolje miran budi jer ovde kadija te tuzi ovde kadija ti sudi.
Gledam skrnavljena groblja, ne postuju ni mrtve, gledam spaljene kuce, gledam spaljene crkve.
Kazu: Gledaj nasu snagu mi smo nepobedivi.
Pitam: Znate li za Boga?
Kazu: Sila Boga ne moli.
Pazite, na ovom polju koplja su se lomila i pravoslavlje u Srba vera nesalomiva, jer to je zemlja hranila, to je majka rodila, to je snaga branila, to je vera vodila.
Niko ne moze da zna
sta to sapuce vetar,
niko ne moze da zna
sta nosi grom iz vedra neba,
nevreme se sprema
iznad geta pada zvezda,
moja zelja, moja zebnja
je nocas ova zemlja.
prolazi mojih ljudi i dalje puni su zatvori na drevnoj zemlji uzurpatori, tudja ruka nam red zavodi, znakovi djavolji, transporter na barikadi nas nagoni da se drzimo po strani bez naglih pokreta, a kamoli.
Da ih imamo na kameri kako seluce po nasoj bastini dosli su iz picke materine da ucinee nesto na nasoj nemastini, a ko ce da nas zastiti moji ljudi i daje nisu slobodni.
Taj osecaj da su bez pomoci, k'o nocna mora progoni.
I politicari sto su dosli sve su dusmanima prodali a ovde se po skupstini sire kako su Bog zna kako pomogli.
Beograd ne zna za patnje onih retkih sto su ostali, zar smo u trci za boljim zivotom, preko noci hladni postali?
Zvone zvona u panici, pada bomba na manastir, Srbi ne dajte pohlepi da nas u nasoj muci zavadi.
Mozda mi jesmo dinosaurusi, ona vrsta koja odlazi i zivimo u nasim snovima gde niko ne moze da nas porazi i nema te floskule koja bi mogla bol da izrazi, ja opet dole silazim ako treba krv ce pricati.
Niko ne moze da zna
sta to sapuce vetar,
niko ne moze da zna
sta nosi grom iz vedra neba,
nevreme se sprema
iznad geta pada zvezda,
moja zelja, moja zebnja
je nocas ova zemlja.
Izmedju bunkera i snajpera sloboda je zatvor, pored transportera u parku zivot je napor.
Pratim pokrete tudjina ovo je zrtvama sudjenje nama potrebno budjenje jer lazi dosta je i mucenja.
Iza Ibra k'o linije nasih pune su celije ovde ujedinjene deluju sve djavolje legije, pa moje u bloku znam po suzi u oku a koji to mogu stoje uprkos bolu.
Arnautske kobre u hodu nas ujedaju za nogu, a otrov u krvi glasno poziva na borbu jer zelja da otmu sve ono sto je najdraze tera mi gorku pljuvacku u usta.
K'o kad stranci me uhapse na mene kerove puste, da me zaplase vezanog dok drze me besanog.
Ali ja ne znam za slom, mene samo razdraze jer Srbi ovo je nase!
Vicem dok trpim bolove strasne, dok mi cupaju iz ruku moju zemlju moju muku.
Krvlju natopljen busen svet hoce da mi uzme i da unisti mi uspeh, kosti mojih predaka, mosti mojih svetaca, da dozvolim ja ne dam vam, jer svima nam zbog sinova nedozvoljena predaja.
Vas ponovni dolazak na mostu cekam, sad Alban no passaran sa Srbima il' sam.
Niko ne moze da zna
sta to sapuce vetar,
niko ne moze da zna
sta nosi grom iz vedra neba,
nevreme se sprema
iznad geta pada zvezda,
moja zelja, moja zebnja
je nocas ova zemlja.